Осветљавања

Одломак из текста

 

Бора ЧАЛИЋ

ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН (V)

 

Oрфелинове наде да се скраси и смири на једном месту, да спокојно проживи последње дане, неће се остварити. Ускоро по изласку Калиграфије, због болести, неродних година, финансијске пропасти – не зна се поуздано, остаје без куће и имања. Склонио се привремено у манастир Беочин, потом у Гргетег одакле је, не зна се због чега, истеран у пролеће 1782. године. Прелази код синовца Јакова у Сремске Карловце, али страхујући да не падне на терет младом и перспективном сликару који тек започиње каријеру, пише молбу игуману Велике Ремете Данилу Марковићу да га прими у манастир, што је овај и учинио.

Године 1783. остварио је Орфелин своја последња дела. Био је већ озбиљно болестан али је, на препоруку архиепископа и митрополита Мојсеја Путника, тог пролећа пошао у Беч за коректора Курцбекове штампарије. У манастиру Ремети оставио је, пре тога, ствари које није могао да понесе са собом. Саставио је тада и њихов попис, посведочивши тако о својим материјалним приликама и скромном инвентару свог домаћинства. У путном пртљагу није било места за библиотеку и књиге, остављене већ раније у торњу сремскокарловачке Саборне цркве па њих тада није поменуо. У Беч је понео рукописе припремљене за штампу, али и оне на којима је још радио. Курцбек је одмах осетио каквог је сарадника добио. Пише архиепископу и митрополиту: „Да је мени био овај човек пре десет година, како би моја штампарија процветала и како би с њом био задовољан цео српски народ“. Пун планова и издавачких пројеката, у правом замаху, Орфелин предлаже Мојсеју Путнику издавање Библије, штампање немачко–латинско–српског речника, објављивање других потребних књига. Код Курцбека је штампао и своје последње књиге Искусни подрумар и Вечни календар.

Намењен виноградарима и винарима, написан према немачком узору, Искусни подрумар је усмерен, сасвим просветитељски, на култивисање ове значајне гране пољопривреде. У њега уноси и своја властита искуства те, можда прве, описе производње вина у Срему. Ни овом књигом ниjе Орфелин остао у границама конвенционалног, нудећи само практични приручник. У уводним поглављима доноси мишљења о вину, цитира Библију, црквене писце, помиње чак и Авицену, а такође и мноштво људи античког света: Ромула, цара Августа, Александра Великог (за којег каже да је био велика пијаница што му је и скратило живот), Езопа, Зенона, Катона, Ксенофона, Теофраста, Овидија, Питагору, Платона, Плинија, Плутарха, Фабија, Валерија Максима, Цицерона, Солона, Хераклита, Хесиода, Сенеку… Ни у једној српској штампаној књизи 18. века није поменуто толико личности класичног света све у намери да се, по први пут у српској култури, проговори о васпитању укуса, макар и у тако уском сегменту естетике какво је култура уживања у вину. У Подрумару је дао многе рецепте и технолошка упутства, али и важан допринос ботаничкој терминологији јер је забележио велики број имена биљака и навео њихов латински назив. Описујући лековита својства појединих биљака дао је допринос и здравственом просвећивању. Велики српски травник на којем је такође радио остао је у рукопису и недовршен…